Fabrika u Makišu, domaći sistemi na Pešteru, strani dronovi nad njivama i softverski tim u Beogradu. Ista reč — dron — skriva nekoliko različitih industrija.
Sedamnaestog septembra u Beogradu je otvoren pogon za sklapanje dronova izraelskog dizajna; BIRN ga je naknadno locirao u Makišu. Novinari nisu ušli zbog poverljivosti procesa. Javnost je dobila snimke letelica, najavu oko sto radnih mesta i veliku reč: fabrika.
Ta reč je za nekoliko minuta obavila posao čitavog industrijskog lanca. U istom dahu pojavili su se sklapanje danas, proizvodnja sutra, domaće komponente kasnije, Vojska Srbije kao glavni korisnik i izvoz kao plan. Između tih glagola staje sve što se na snimku ne vidi: nacrt, vlasništvo nad softverom, poreklo elektronike, probni letovi, kontrola kvaliteta, servis, obuka, dozvole i stvarno isporučena serija.
Pogon postoji. Dronovi su prikazani. Ali domaća industrija ne počinje presecanjem vrpce i ne završava se prvim propelerom koji se zavrti u hali.
Jedan dron, pet pasoša
Svaka letelica ima više adresa.
Na jednoj je projektovana platforma. Na drugoj su napravljeni motor, elektronika i optički teret. Na trećoj je napisan kod. Na četvrtoj su delovi sklopljeni i provereni. Na petoj dron zaista radi — kod vojne jedinice, u voćnjaku, iznad dalekovoda ili u rukama studentskog tima.
Tehnološki lanac ide ovim redom: konstrukcija nosi masu i trpi vibracije; pogon pretvara energiju u potisak; avionika spaja senzore, GNSS i inercijalnu mernu jedinicu, a letački računar procenjuje stanje i stabilizuje let; veza prenosi komande, telemetriju i sliku. Iznad toga autonomija planira ili koriguje putanju, dok korisnički softver pretvara let u misiju koju operator može da zada, nadzire i prekine. Posle sletanja ostaju podaci — mapa, snimak, izveštaj, trag odluke — i servis koji određuje da li će ista letelica poleteti sutra.
Svaki sloj je drugo mesto znanja i zavisnosti. Domaća konstrukcija sa uvoznim letačkim računarom nije isto što i sopstvena avionika; domaća obrada snimka nije vlasništvo nad autopilotom; sklapanje bez dijagnostike, rezervnih delova i dokumentovane popravke nije operativna samostalnost.
Zato veza sa Srbijom može da znači domaći projekat sa uvoznim komponentama, stranu konstrukciju sklopljenu u domaćem pogonu, softverski rad u Beogradu za letelicu proizvedenu u Americi ili uvezeni dron koji domaći operator pretvara u ozbiljnu uslugu. Sve su to stvarni oblici domaćeg doprinosa. Nisu ista tvrdnja i ne opravdavaju svi oznaku „napravljeno u Srbiji”.
Ni sklapanje nije bezvredno: može da donese kontrolu kvaliteta, održavanje, obuku, domaće dobavljače i postepeni prenos znanja. Ali reč „fabrika” sama ne otkriva poreklo intelektualne svojine, dubinu lokalnog sadržaja ni broj isporučenih sistema.
Makiš nije Šimanovci
Istraživanje BIRN-a lociralo je novi pogon u Makišu, u prostoru SDS Technologies. To je važna korekcija, ne samo promena adrese. Šimanovci su bili raniji javni trag planirane lokacije; danas su pre svega adresa PR-DC-a.
SDS Technologies je novo ime CUPA Enterprises. Vlasnik je londonski Liberty Blue International, koji se do 21. septembra 2026. zvao CUPA Limited. BIRN u registru nije našao Elbit Systems ni Jugoimport-SDPR među vlasnicima. Izraelska ambasada govorila je o saradnji sa Elbitom; Elbit je u naknadno prenetom odgovoru rekao da nije vlasnik ni partner fabrike i negirao formalnu vezu sa SDS-om.
To ne isključuje sisteme Elbitovog dizajna u hali. Tri prikazane letelice rade u različitim nišama: LANIUS-X pronalazi cilj u urbanom prostoru, ali dejstvo zahteva ljudsko odobrenje; FireFox-X vodi signal optičkim vlaknom bez radio-emisije; Magni-X je izviđačka mikro-platforma. Pravno lice, vlasnik pogona, dobavljač tehnologije, državni naručilac i korisnik nisu ista adresa.
Sa otvaranja je stigla preciznija formulacija od većine naslova: sada sklapanje, kasnije proizvodnja. Oko sto radnih mesta nije sto razvojnih inženjera. Krušik kao budući dobavljač dela tereta ne dokazuje domaću platformu, elektroniku ili softver. Najava izvoza nije isporuka.
Makiš je stvaran industrijski događaj: otvoren pogon za sklapanje stranih sistema, uz plan dublje lokalizacije i javno vidljivog neposrednog vlasnika. Ugovorna i tehnološka podela uloga SDS-a, Elbita i državnih aktera još nije javno jasna.
Na Pešteru nema PR rendera
Nekoliko dana pre otvaranja pogona, na vežbi „Pobednik 2026” Vojska Srbije je koristila Vrabac i Senku za izviđanje i osmatranje, a Osicu, Komarce i IKA bombarder u drugim zadacima podrške snagama na zemlji.
Vežba dokumentuje da su sistemi dopremljeni na teren, uvedeni u zajednički scenario i angažovani pred imenovanim vojnim korisnikom. To je jači trag od sajamske makete, ali nije javni dokaz obima serije, formalnog prijema ni raspoloživosti flote.
Ali ni vojna vežba ne otkriva koliko je sistema isporučeno, koliko ih je istovremeno raspoloživo, koliko sati lete između otkaza ni koliki deo elektronike i softvera nastaje lokalno. Operativna integracija i industrijska dubina ostaju dva različita pitanja.
Katalog Partner 2025 raspoređuje uloge konkretnije: Vojnotehnički institut projektuje Vrabac, a Utva u Pančevu ga serijski proizvodi; Teleoptik Žiroskopi predstavlja porodicu Komarac, dok VTI prikazuje Osicu i sopstveni letački računar. To već liči na lanac, a ne na jednu firmu sa jednim proizvodom. Ipak, ni katalog ne daje javni broj proizvedenih i predatih primeraka.
PR-DC je druga vrsta priče. Kompanija navodi da razvija konstrukciju, pogon, elektroniku i softver, a Ministarstvo odbrane IKA-20 opisuje kao samostalno projektovan i proizveden proizvod PR-DC-a. IKA bombarder ima javno dokumentovanu upotrebu na vojnoj vežbi. S druge strane, projekti dostave krvi i vatrogasnih konfiguracija na stranicama samog proizvođača ostaju označeni kao demonstracije koje još nisu u upotrebi.
Na Pasuljanskim livadama su u junu prikazani Vihor i Gavran 145, uz zvaničnu najavu da će ući u serijsku proizvodnju. Upravo buduće vreme drži ih na nivou javnog prikaza i najave serije, a ne dokazane isporuke.
Ista kompanija zato istovremeno može imati vojni sistem na terenu i civilni scenario na čekanju. Naziv modela nije nivo zrelosti.
Kako „prvi let” može da se dogodi dva puta
EDePro-ov Štršljen/Hornet X-01 lepo pokazuje zašto razvojnu hronologiju ne treba čitati kao reklamni slogan. Kompanija prvi prototip smešta u 2018. godinu, a događaj u Vojki 18. maja 2024. u svojoj objavi naziva „prvim letom”. Armada International je, međutim, još 2018. pisala da su letna ispitivanja počela.
Moguće je da su u pitanju različite konfiguracije, druga vrsta probe ili jednostavno različit jezik dve objave. Javni izvori to ne razrešavaju. Zato je poštena formulacija: 2024. je dokumentovano prvo autonomno lebdenje verzije koju je proizvođač tada predstavio kao „prvi let”. Iz razmaka između dve objave ne može se zaključiti da je testiranje trajalo neprekidno šest godina.
ALECS I i II takođe ostaju u javno vidljivoj razvojnoj i prototipskoj fazi. EDePro ima ozbiljnu pogonsku i inženjersku bazu, ali serijska proizvodnja motora nije automatski serijska proizvodnja drona. Jedna kompanija može biti industrijski zrela u podsistemu i još razvojna u celoj platformi.
Civilno nebo već radi
Najzrelija civilna upotreba u Srbiji možda uopšte ne leti na domaćoj letelici.
Delta Agrar navodi da koristi dronove za tretmane zaštite useva. Na istoj stranici odvojeno opisuje mapiranje zemljišta, varijabilnu setvu i đubrenje, kao i telematiku kombajna. Domaći pružalac usluge Agro Drone objavljuje da je 2024. obradio nekoliko hiljada hektara i da je 2025. sa partnerom podigao kapacitet na 700 hektara dnevno. To su podaci samog operatora, ne nezavisna provera, ali opisuju stvarnu organizaciju rada: tim, transport vode, punjenje, baterije, prikolicu, održavanje i raspored letova.
U avgustu 2026. tim Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu prikazao je upotrebu uvoznog DJI Mavic 3M u komercijalnom zasadu višnje. Letelica je strana. Istraživačko pitanje, metod i obrada multispektralnih podataka nastaju ovde, sa ciljem da voćaru daju bolju odluku.
To je domaća vrednost koju inventar fabrika lako promaši. U poljoprivredi korisnik ne kupuje propeler. Kupuje tretiran hektar, mapu zone niske vigornosti, manje praznih prolaza i odluku donetu na vreme.
Novi projekat AInspec dodaje još jedan sloj. Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu, Vojvodinašume i hrvatski partneri razvijaju sistem za otkrivanje i ciljano tretiranje invazivnih biljnih vrsta pomoću AI-a, daljinske detekcije i dronova. Projekat je počeo u januaru 2026. i planira terensko pilotiranje u zaštićenim područjima. To je ozbiljan institucionalni put ka primeni, ali još nije rezultat pilota niti redovna služba.
Od 29. oktobra 2026. primenjuje se Uredba o geografskim zonama za sisteme bespilotnih vazduhoplova. U pojedinim ograničenim zonama izuzetak za let zavisi i od aktivne daljinske identifikacije. Odvojeni pravilnici o operacijama i sistemima, odnosno dodacima za daljinsku identifikaciju, u punom obimu se primenjuju od 1. marta 2027. Dron može biti tehnički spreman, a misija i dalje ne postoji dok ruta nije pravno i operativno moguća.
Civilni prototip nije prazno obećanje
Domaći civilni razvoj postoji, samo mu javni trag češće završava na prototipu nego kod kupca.
DARE/Robin je povezivao Konelek iz Beograda i Mašinski fakultet. Fond za inovacionu delatnost navodi vrednost projekta od 602.821 evro i učešće Fonda od 300.000 evra. Cilj je bila laka poljoprivredna letelica sa rezervoarom kapaciteta do 50 kilograma. NT161 kompanije Composite Technology Team imao je budžet od 428.052 evra, uz 299.624 evra podrške Fonda; prvi let je dokumentovan 4. februara 2021. Ni za jedan od ova dva projekta javni trag još ne pokazuje seriju, isporuku ili operativnu flotu.
Na Mašinskom fakultetu BEOAVIA projektuje, izrađuje i leti sopstvene studentske letelice. Svitac je napravljen za Air Cargo Challenge, a Feniks za takmičarski scenario prenosa krvi ka teško pristupačnom terenu. To nije zdravstvena služba. Jeste dokaz da znanje prolazi kroz aerodinamiku, strukturu, pogon, elektroniku, programiranje, proizvodnju i probni let u istom timu.
Studentski prototip zato nije mala verzija fabrike. On je mesto na kojem buduća fabrika uopšte dobija ljude sposobne da razumeju celu letelicu.
Civilna linija postoji. Ono što javni trag još slabo pokazuje jeste put od finansiranog prototipa do imenovanog korisnika koji sistem koristi svakog utorka — i ima čoveka koji će ga popraviti u sredu.
Tim u Beogradu, fabrika u Americi
Easy Aerial je obrnuto ogledalo Makiša. Kompanija trenutno oglašava softverske i inženjerske pozicije za puštanje sistema u rad u Beogradu, dok svoje sisteme izričito označava kao proizvedene u Sjedinjenim Državama.
Ispravna klasifikacija zato nije „srpska fabrika”, ali nije ni „nema veze sa Srbijom”. Oglasi pokazuju da kompanija u Beogradu traži softverske inženjere i ljude za puštanje sistema u rad. Ne otkrivaju koliki deo koda ili integracije nastaje ovde, za koje modele, niti ko drži intelektualnu svojinu.
U Makišu imamo sklapanje u Srbiji uz nejasnu dubinu lokalnog znanja. Kod Easy Aeriala imamo vidljiv inženjerski čvor u Srbiji i američku proizvodnju. Ta dva slučaja zajedno ruše najudobniju industrijsku prečicu: da je adresa hale ujedno i adresa znanja.
Industrijska mapa zato mora odvojeno da beleži šta se u Srbiji projektuje, proizvodi, programira, ispituje i održava.
Najvažniji dron je onaj koji je neko naručio drugi put
Kada Srbija izađe iz kadra, regionalna mapa ne pokazuje jednostavno ko ima dronove, a ko ih nema. Pokazuje gde je lanac dokaza najvidljiviji. Brojeve zato ne treba pretvarati u rang-listu: slovenački izviđački sistem, mala hrvatska FPV letelica i češki One 150 nisu ista proizvodna jedinica, nemaju istu cenu i ne zahtevaju istu logistiku.
Slovenačko Ministarstvo odbrane ugovorilo je sa C-Astralom 16 sistema Belin-V: deset za Slovenačku vojsku i šest za Crnu Goru. Paket za crnogorskog korisnika obuhvatio je dokumentaciju i obuku, a nabavka je sprovedena između dve države. Najvažniji podatak ovde nije 16. To je vidljiv odnos proizvođača, domaćeg korisnika, države koja otvara izvozni kanal i stranog korisnika koji preuzima sistem sa podrškom.
Hrvatska pokazuje drugu vrstu industrijske dubine. Orqa u Osijeku razvija FPV letelice, upravljačku elektroniku, radio-veze, video-sisteme i druge delove istog tehnološkog sklopa. Hrvatsko Ministarstvo odbrane je u julu 2025. navelo da je kompanija prethodne godine proizvela oko 150.000 FPV sistema, da su ključne komponente razvijene i proizvedene u Hrvatskoj i da se Orqinim letelicama oprema Hrvatska vojska. To ne znači da je vojska preuzela svih 150.000 primeraka. Znači da država javno povezuje domaći razvoj, proizvodni obim i imenovanog korisnika.
Češki Primoco pokazuje šta se događa kada proizvođač redovno objavljuje ugovore, isporuke i poslovne rezultate. U investitorskoj prezentaciji uz auditovane finansijske rezultate za 2025. kompanija navodi 42 ugovorene i 16 isporučenih letelica tokom godine, kao i više od 250 isporučenih primeraka ukupno. Fabrika, sopstveni aerodrom, obuka, predati serijski brojevi i prihodi sada opisuju isti proizvod. To je merljivija faza od prototipa ili najavljene serije.
Na većoj evropskoj skali menja se i jedinica mere. Poljska je 2026. potpisala izvršne ugovore za više od 400 kompleta WARMATE, sa po deset letelica, i 190 kompleta FlyEye, sa po četiri. To znači više od 4.000 WARMATE i 760 FlyEye letelica. To još nisu završene isporuke, ali više nije okvirna želja: javni trag sadrži količinu, vrednost i potpisan posao.
Civilno-dual-use tržište daje drugačiji signal. Austrijski Schiebel je treći put zaredom dobio višegodišnji posao za Evropsku agenciju za pomorsku bezbednost i navodi više od 1.780 operativnih dana od 2018. EMSA je tokom 2025. istovremeno vodila devet dronskih operacija u 11 država za više od 20 javnih organa. Ovde proizvodnja više nije kraj lanca. Sistem mora da preživi raspored, brod, obalu, različite korisnike, održavanje i sledeći ugovor.
Zato top signal nije prvi let, najveća hala ni najduži katalog. Prvi let pokazuje da sistem može da poleti. Prvi ugovor pokazuje da je neko prihvatio rizik. Druga porudžbina — ili obnovljena operativna usluga — pokazuje da je sistem radio dovoljno dobro da korisnik ponovo uloži novac.
Po tom merilu Srbija nije na početku. Veza VTI–Utva–Vojska Srbije, domaći sistemi angažovani na imenovanoj vežbi i civilni operatori koji ponavljaju posao na hiljadama hektara jači su trag od još jednog prikazanog modela. Slabije su vidljivi javna veličina preuzetih serija, ponovljene porudžbine, imenovani izvozni korisnici, raspoloživost flote i dugoročno održavanje. Srbiji zato ne nedostaje još jedna letelica na fotografiji. Nedostaje javni trag koji će njeno sledeće poletanje pretvoriti u ponovljivu industrijsku činjenicu.
Radar za 2028: šta treba pratiti
Do jeseni 2028. vredi pratiti šest proverljivih signala: broj ugovorenih, proizvedenih i predatih sistema; drugu porudžbinu istog korisnika; sate naleta ili operativne dane; procenat flote spreman za misiju; vreme povratka u službu posle kvara; i imenovani domaći udeo u konstrukciji, pogonu, avionici, kodu i servisu. Za izvoz su dokaz imenovani strani korisnik, primopredaja, obuka i podrška; u civilnoj primeni ponovljene misije kod istog korisnika. Ako se pojave serija, povratak korisnika i trag održavanja, sazreo je sistem. Ako ostanu samo novi modeli i kapaciteti hala, promenio se katalog.
Dron je najmanje autonoman deo svog sistema
Na kutiji može da piše: autonoman. U stvarnosti neko bira misiju, proverava vreme, puni baterije, obezbeđuje vazdušni prostor, postavlja vezu, procenjuje rizik, menja propeler, čuva podatke i odgovara kada se plan raspadne.
U poljoprivredi su deo sistema voda, hemija, prikolica, agronom i vreme ulaska u parcelu. U inspekciji su to senzor, kalibracija, model detekcije i nalog za popravku. U vojsci su veza, komanda, logistika, održavanje i jedinica koja informaciju pretvara u odluku. U studentskom timu to su mentor, radionica, sponzor, bezbedna zona i sledeća generacija koja preuzima projekat.
Zato se industrija dronova ne meri brojem modela na fotografiji, već sposobnošću da se ista misija bezbedno ponovi i sutra.
Kada sledeći naslov kaže „domaći dron”, dovoljno je postaviti sedam pitanja: ko ga je projektovao, ko je napravio ključne komponente, gde je sklopljen, ko poseduje softver i IP, ko je potpisao test, ko ga je preuzeo i ko ga održava kada kamera ode kući.
Ako odgovori nisu javni, to ne znači da je vrednost nula. Ali nepoznata vrednost ne može da bude automatski pretvorena u domaću.
Srbija danas ima institute, fabrike, privatne razvojne timove, studentske radionice, softverske čvorove, operatere i korisnike. Gotovo svi delovi sistema postoje; još nije dovoljno vidljiva nit koja ih spaja od prototipa do ponovljive službe i od sklapanja do stvarnog vlasništva nad znanjem.
Dron može da poleti sa livade i ostane na zemlji kao industrija.
Da bi poleteo ceo sistem, zajedno moraju da krenu projektovanje, komponente, softver, ispitivanje, regulativa, operator, servis i korisnik. Najvažniji deo drona zato možda nije onaj koji leti, već put kojim znanje stigne do stvarne upotrebe.