MAINDREAM / Vesti iz nesvesti
Amerika je dobila superinteligenciju pre nego što je superinteligencija izmišljena.
Kako su preneli Danas i izvorni Politico, Donald Tramp potpisao je uredbu kojom „veštačka inteligencija” u komunikaciji američke izvršne vlasti postaje „superinteligencija”. Zvuči kao softversko čudo, ali nijedan model preko noći nije postao pametniji.
Novo ime, ista definicija
Uredba Bele kuće nalaže izvršnim organima SAD da u budućim javnim i drugim nezakonskim dokumentima koriste „Super Intelligence” i „SI” umesto „Artificial Intelligence” i „AI”. Stari zakoni, ugovori i istorijski dokumenti ostaju kakvi jesu. Još lepše: sama uredba zasad definiše SI istim zakonskim sadržajem kojim je već definisana AI.
Nije unapređena mašina. Unapređen je pridev.
Termin „superinteligencija” u stručnoj literaturi već označava hipotetički sistem koji bi čoveka daleko nadmašio u gotovo svim važnim kognitivnim oblastima. Današnji modeli to nisu. Ali politika je pronašla prečicu: ako stvarnost kasni, može se preimenovati.
Istog dana šest velikih tehnoloških kompanija potpisalo je dobrovoljni sporazum o internim kontrolama, eksternim procenama i nadzoru odbora. Koristan početak, ali bez propisanih rokova, kazni i obaveznog objavljivanja nalaza. Najmoćnija tehnologija na svetu tako je dobila sigurnosni pojas satkan od dobre namere.
Precizna decimala, nepoznat imenitelj
Za to vreme Bankar.me računa cenu rada humanoida. U jasno označenom ilustrativnom primeru robot od 98.000 evra, uz pretpostavljenih 6.000 evra godišnje za struju, servis, softver i nadzor, koštao bi 12,80 evra po produktivnom satu ako radi 2.000 sati godišnje, odnosno 8,53 evra pri 3.000 sati. Radnik sa ukupnim troškom poslodavca od 15.000 evra za 1.600 korisnih sati izlazi 9,38 evra po satu. Robot bi morao da isporuči oko 2.730 stvarno produktivnih sati da bi dostigao istu satnicu.
Kvaka je u reči „stvarno”. Proizvođač cenu od 98.000 evra još označava kao procenjenu, a dostupnost modela očekuje krajem 2026. Javni podaci o kvarovima, zastojima, servisima, kvalitetu izvršenja i potrebnom ljudskom nadzoru još ne postoje u obimu iz kojeg bi nastala pouzdana satnica. Pad robota na demonstraciji ne dokazuje da je tehnologija beskorisna, ali ni investitorski aplauz ne dokazuje da je spremna za smenu od osam sati.
Pravo poređenje zato nije robot protiv plate jednog radnika. Porede se dva načina organizovanja istog procesa: alat, integracija, ljudi koji programiraju i održavaju sistem, oni koji preuzimaju izuzetke, kvalitet rezultata i cena zaustavljene linije.
Humanophilic zaključak nije da treba razbiti robote, već kalkulator koji čoveka vidi samo kao trošak. Ako mašina preuzme opasan i iscrpljujući posao, dobit treba da se vrati ljudima kroz veću bezbednost, kraće radno vreme i dostojanstveniji život. Ako profit ostane privatni, a rizik postane javni, to nije superinteligencija.
To je stara nejednakost — samo sa baterijom.