Po zidu kancelarije šetaju rogovi i kljove. Saša pomera prste iza Milanove glave, Nikola drži upaljač, a plamen od njih pravi stvorenja koja ne postoje. Struje nema. Na vratima se pojavi Danka.
— Eeee, de ste, momci! Rogonja, dobar dan! Nisam vas prepoznala od rogova i kljova!
— Rogovi su samo na senkama — kaže Milan. Saša skloni dva prsta iza njegove glave. — Nismo opasni. Imamo kiflice. Uđi, Danka.
— Donela sam sveće. Nema struje u celoj zgradi. Da ne pržite te vaše IT prstiće na tom pregrejanom kineskom upaljaču. Hajde, daj neku tacnu, da osvetlimo ovu pećinu kako treba.
Saša prebaci kiflice na salvetu i pruži joj tacnu. Nikola pripali sveću. Danka kapne malo voska na sredinu tacne i učvrsti je, a on konačno pusti upaljač i protrlja palac. Milan joj nogom primakne stolicu.
Plamen se uspravi. Zid iza njih dobije jače, tamnije senke. Senke se izduže do police; kad Danka privuče stolicu, vazduh zaljulja plamen i cela povorka nakratko poskoči.
— E, sad vas tek vidim.
Saša podigne kiflicu između sveće i zida. Preko Milanove senke izraste ogromna kljova.
— Rekao si da niste opasni — kaže Danka.
— Ovaj je biljojed.
Milan sklopi šake pored kljove. Saša malo pomeri kiflicu. Na zidu se pojavi nešto veliko, nezgrapno i sasvim dovoljno živo da svi pogledaju u istom pravcu.
Prva reč u krugu
— Mamut — kaže Milan.
— Meni liči na zeca.
— Saša, ovo su kljove.
— Sabljasti zec. Hranio se tigrovima i drugim mačkicama.
Danka mu pomeri prst. Milan savije drugu šaku. Leđa se zaoble, glava spusti. Saša iznad njih doda dva duga uha. Malo pomere ruke i njihova životinja krene preko zida; sveća joj dodaje pokrete kojih se niko od njih nije setio.
Nikola gleda životinju, pa njih troje oko tacne.
— A šta ako su ljudi ovako progovorili? Pored vatre, u krugu. Gledaju istu senku i pokušavaju da je nazovu.
— Onda je prvi jezički spor bio mamut ili zec — kaže Danka.
— Zamisli da još nemamo te reči — nastavi Nikola. — Jedan pokaže, ispusti neki glas. Drugi ponovi. Treći doda pokret. Smeju se, ispravljaju jedni druge… i posle nekoliko večeri taj glas svima znači nešto zajedničko.
Milan spusti ruke. Životinja nestane.
— A onda možeš da je dozoveš i kad je nema na zidu.
— Ili da izmisliš onu koje nikad nije ni bilo — kaže Saša.
— Tvoj zec je već na putu — kaže Danka.
Nikola izvuče list iz štampača i nacrta zaobljena leđa. Milan mu pokaže gde da doda kljove. Saša se nagne preko obojice i dopiše uši.
— Pogledajte nas — kaže Milan. — Pre deset minuta svako u svom ekranu. Sad svi gledamo u isti plamen i nastavljamo jedni drugima misao.
— Je l’ moguće da je vatra usklađivala i takt misli? — pita Nikola. — Toplota nas drži tu, svetlo okuplja pogled. Sediš dovoljno dugo da uhvatiš tuđi glas, pauzu, izraz lica…
— I sačekaš da završi — kaže Danka i pogleda Sašu.
Saša sklopi usta. Onda se svi nasmeju, gotovo istovremeno.
— Eto takta — kaže ona.
Plamen zatreperi. Na trenutak svi pogledaju prema njemu. Danka vrati tacnu malo bliže sredini i krug se ponovo smiri.
— I svaki put neko doda svoje — kaže Milan. — Sutradan opet sednu oko iste vatre, a ona jučerašnja glupost već ima ime.
— I imamo vremena da lupamo gluposti — doda Saša.
— Da probamo zvuk, ponovimo ga, promenimo — kaže Nikola. — Da neko razume ono što drugi pokušava. Šta ako su neke prve reči nastajale baš u takvoj dokolici?
Danka uzme olovku i produži kljovu na crtežu.
— Prvo se dogovorite šta je ovo. Sutra dolazi računovođa.
— Sabljasti zec — kaže Saša. — Sad već svi znate na šta mislim.
Milan pogleda papir. Stvarno znaju. Nikola ispod crteža dopiše: „Saša tvrdi da jede tigrove.“
— A zamisli ovo ugljenom, na zidu pećine — kaže. — Primakneš vatru i mamut počne da diše. Neko pokazuje kako je potrčao, drugi dodaje zvuk…
— Treći tvrdi da je bio mnogo veći — kaže Danka.
— Četvrti pita šta ima za večeru.
Zastanu da pogledaju svog zeca. Od jedne kiflice napravili su životinju, dali joj ime i već joj smišljaju prošlost. Niko ih ne požuruje. Ima vremena da tuđa dosetka postane početak sledeće.
Nikola pogleda ugašeni monitor. Pre prekida struje pitali su model o svrsi života. Odgovorio je: „Živi ga.“
— Kad se vrati struja, pitaću ga ovo za jezik.
— Prvo neka pogodi životinju — kaže Saša.
Danka odmakne tacnu od ivice stola. Neko iz hodnika opsuje lift.
Mamut za četvoro
Danka pogleda crtež, pa salvetu.
— A hoćemo li mi i da jedemo tog mamuta?
Milan uzme salvetu s preostalim kiflicama i spusti je između njih, kao da iznosi nešto za šta je upravo zaslužio aplauz.
— Izvolite. Najfiniji mamutski file, punjen brizlom.
Danka pogleda zalogaj, pa njega.
— Od onog tvog biljojeda?
— Lično.
Saša otkine komad, proba i ozbiljno klimne. Nikola spusti crtež da i sam uzme zalogaj. Nekoliko mrvica padne između nacrtanih kljova.
Danka zagrize. Kora tiho pukne pod zubima. Zatvori oči na trenutak, žvaće i zadovoljno klimne.
— Mmm. Ovog bismo mogli opet da ulovimo.
— A sabljasti zec? — pita Nikola.
— Njega ne diraš — kaže Saša. — Zecosaurus je delikates. U pašteti od tovljenog pterodaktila.
Nikola obriše mrvice sa papira i ispod crteža dopiše: „Zecosaurus delicatus.“ Milan mu preko ramena proverava naziv, uzimajući još jedan zalogaj.
— Uz to preporučujem kasnu kredu, južna padina — kaže i podigne šolju.
Saša klimne kao da je upravo pomirisao čep, pa uzme komad sa salvete. Nikola dopiše „južna padina“. Još se dogovaraju oko priloga kada Danka posegne ka sredini stola. Pod prstima joj zašušti papir.
Pogleda praznu salvetu, pa njih trojicu.
— Momci, otkad ste počeli da izmišljate latinska imena, neko je pojeo sve kiflice.
U tom trenutku plafonsko svetlo trepne i ostane upaljeno. Klima zabruji, kompjuteri se pokrenu. Zid ponovo dobije boju kancelarijskog maltera. Senke se izgube pod ravnim svetlom; nema više ni rogova ni kljova. Na salveti ostanu mrvice.
Danka dune u sveću i uzme tacnu. Tanak trag dima prati je do vrata.
— Odoh ja. Prijatno vam bilo.
Mahne im i ode. Milan okrene stolicu ka svom stolu i privuče tastaturu. Saša vrati šolju pored monitora i otvori dokument na kome je stao. Iz hodnika se začuje lift.
Na Nikolinom ekranu ponovo je stari razgovor. Ispod odgovora „Živi ga.“ treperi kursor. AI Pro je opet online.
— Samo još ovo da ga pitam.
Otkuca: „Kako je nastao jezik?“
Odgovor se pojavi gotovo odmah.
AI Pro: „Još nije. Ima pokušaja. Ili misliš na lokalizovan konsenzus vokalizacija fenomena?“
Milan pročita dvaput, pa odmakne ruke od tastature.
— Huh. Kakav ti je ovo model? Je l’ malo ciničan ili se pravi lud?
Saša se nagne da vidi.
— Lakše bi mi bilo da je napisao „haha“ na kraju.
Nikola još gleda odgovor.
— Sad ne znam ni šta da mislim o tome šta on misli o nama.
Milan pogleda ekran, zatim crtež na stolu. Ispod mamuta piše „Zecosaurus delicatus“. Okrene se Nikoli.
— Gde si to uplatio?
Temporalno nekoherentan nastavak priče „AI — Vatra 2.0 i svrha života“. Svaka vremenska nelogičnost se stvarno desila.